Pro­šle sed­mi­ce Do­ha je bi­la „glav­ni grad” svjet­skog sport­skog no­vi­nar­stva. Pre­ko 300 po­sle­ni­ka sport­ske jav­ne ri­je­či oku­pi­lo se na 79. kon­gre­su AIP­SA. Ho­tel Še­ra­ton, pot­pu­ni ugo­đaj, ra­dost ko­le­ga iz pre­ko 130 ze­ma­lja svi­je­ta zbog po­nov­nog su­sre­ta i te­ma ko­je su u pet da­na dru­že­nja kri­sta­li­sa­li kroz za­jed­nič­ku pri­zmu. Sa nji­ma i ka­tar­ski še­ik Ta­mim bin Ha­mad al Tha­ni. Do­ga­đaj za sva­kog uče­sni­ka, pa i za sta­nov­ni­štvo naj­bo­ga­ti­je ze­mlje na svi­je­tu. Mno­go kon­gre­snih se­si­ja i di­sku­si­ja, va­žnih od­lu­ka i gla­mu­ro­zne svet­ko­vi­ne pri­li­kom otva­ra­nja i za­tva­ra­nja ma­ni­fe­sta­ci­je. Kao kad ra­de bo­ga­ti!
Kon­gres je otvo­rio Ze­id Ab­dul Moh­sen, osmo­go­di­šnji Si­ri­jac ko­ji je po­čet­kom sep­tem­bra pro­šle go­di­ne iza­zvao pa­žnju svjet­ske jav­no­sti. To je onaj ma­li­šan u oče­vom na­ruč­ju ko­jeg je sni­ma­telj­ka ma­đar­ske te­le­vi­zi­je sa­pli­ta­njem one­mo­gu­ći­la da umak­ne po­li­ci­ji u iz­bje­glič­koj gol­go­ti ko­ja pra­ti si­rij­ski na­rod.
Ze­id i nje­gov otac Osa­ma bi­li su go­sti sport­skih no­vi­na­ra i ka­tar­ske vla­de. Osvo­ji­li su sr­ca svih, po­bra­li apla­u­ze i da­ro­ve. Bo­lja pri­li­ka za raz­go­vor sa Moh­se­no­vi­ma ni­je se mo­gla na­pra­vi­ti. Zeid i Osa­ma ovo­ga pu­ta ni­su bje­ža­li od no­vi­na­ra, već su str­plji­vo i sa za­do­volj­stvom raz­go­va­ra­li i po­zi­ra­li. Ma­lo je bi­lo nas ne­za­in­te­re­so­va­nih za dru­že­nje.
Otac i sin sje­ća­ju se sva­kog tre­nut­ka od ka­da ih je opa­snost od ra­ta po­kre­nu­la iz nji­ho­vog si­rij­skog do­ma. Sje­ća­ju se mar­šru­te, pa­kla, ali i do­brih stva­ri sa po­je­di­nih nje­nih dje­lo­va.
– Ne znam gdje se na­la­zi va­ša dr­ža­va. Ni­sam čuo za Cr­nu Go­ru ili Mon­te­ne­gro! Za Ju­go­sla­vi­ju je­sam, ka­ko da ni­sam. Znam da se ne­ka­da­šnja Ju­go­sla­vi­ja zo­ve Sr­bi­ja, ili ma­kar ne­ki njen dio. Sr­bi­ja, nju sam za­pam­tio jer je to bio, na­kon pa­kla pre­ko Sre­do­zem­nog mo­ra, Grč­ke i ma­ke­don­skih ši­na, svi­je­tla tu­ra u na­šem pu­tu ka slo­bo­di, na pu­tu ka Evro­pi. U Sr­bi­ji su nas do­če­ka­li kao naj­ro­đe­ni­je i obez­bi­je­di­li nam uslo­ve da se osje­ća­mo kao lju­di. Vra­ti­li su nam vje­ru u ži­vot i na­du da će se na­še bje­ža­nje od ra­ta sreć­no za­vr­ši­ti. Jed­no­stav­no, Sr­bi­je ću se uvi­jek ra­do sje­ća­ti, a ovom pri­li­kom moj sin Ze­id i ja za­hva­lju­je­mo srp­skom na­ro­du. Nji­ho­vo do­bro­čin­stvo ni­ka­da ne­će­mo za­bo­ra­vi­ti – ka­že Osa­ma.
O Ma­đar­skoj i ne­pri­jat­no­sti ipak ni­je mno­go go­vo­rio.
– To­ga ne že­li­mo da se sje­ća­mo ni ja, ni mo­ja po­ro­di­ca. De­si­lo se i šta sad? Šta mo­gu tu da pro­mi­je­nim. Mo­žda, eto, i ni­je is­pa­lo lo­še. Ta­da je to bi­lo ka­ta­stro­fa za me­ne, za ljud­ski rod, ali vi­di­te, lju­di ima svu­gdje na svi­je­tu. Vi­še je onih ko­ji ho­će da po­mog­nu ne­go onih slič­nih va­šoj ko­le­gi­ni­ci iz Ma­đar­ske – ka­zao je Osa­ma Moh­sen.
U raz­go­vo­ru je ka­zao da sa­da tre­ni­ra mla­đe ka­te­go­ri­je u špan­skom pre­mi­jer­li­ga­šu He­ta­fe.
– Li­je­po su me u Ma­dri­du pri­hva­ti­li. Do­šli su po nas u Nje­mač­ku i po­nu­di­li mi po­sao i sve pri­na­dle­žno­sti za me­ne i dva si­na. U Špa­ni­ji se osje­ćam kao kod ku­će u naj­bo­lje vri­je­me – ka­že Osa­ma.
Dok smo raz­go­va­ra­li sa njim, Zeid je ve­se­lim oči­ma is­pi­ti­vao na­še na­mje­re. Ka­da mu do­sa­di „te­ška” pri­ča usko­čio bi u ba­zen ho­te­la Še­ra­ton, okre­nuo krug-dva i opet se pri­klju­čio raz­go­vo­ru.
– Ze­id ide u ško­lu i na tre­nin­ge u He­ta­fe. Do­bro se sna­la­zi, ma­da pa­ti­mo zbog raz­dvo­je­no­sti po­ro­di­ce. Nas tro­ji­ca smo u Špa­ni­ji, a su­pru­ga i još dvo­je dje­ce u Tur­skoj. Mi smo pre­ži­vje­li dvo­ne­djelj­nu gol­go­tu do­kle smo sti­gli na si­gur­no. Nji­ma u Tur­skoj ni­je lo­še i osta­će ta­mo sve dok ne na­đe­mo na­čin da le­gal­no do­đu u Evro­pu i na­sta­vi­mo za­jed­nič­ki ži­vot – pri­ča Osa­ma.
Otac i sin na­kon iz­bje­glič­kog eg­zo­du­sa sa sreć­nim kra­jem po­ku­ša­va­ju da se vra­te u stvar­nost. Rat je na­pra­vio ha­os od nji­ho­vih ži­vo­ta, in­ci­dent na ma­đar­sko-srp­skoj gra­ni­ci bio je vr­hu­nac ne­vo­lja, a po­tom baj­ka. Ži­vi Osa­ma sa si­no­vi­ma u Ma­dri­du, pu­tu­ju na va­žne do­ga­đa­je i pra­ve plan ka­ko da­lje.
– Do­bro je, ma­da nam ovo­li­ki pu­bli­ci­tet po­ma­lo i sme­ta. Ali, to je ži­vot i mo­ra­mo ga pri­hva­ti­ti. Sve sa jed­nim ci­ljem: da se mo­ja po­ro­di­ca usko­ro opet na­đe na oku­pu. Ži­vi­mo za taj dan. Vje­ru­jem da će to bi­ti usko­ro – re­kao je Osa­ma Ab­dul Moh­sen na kra­ju raz­go­vo­ra za na­še no­vi­ne, uz za­hval­nost i ve­li­ki po­zdrav svi­ma u Sr­bi­ji što hu­ma­no po­stu­pa­ju sa ne­volj­ni­ci­ma.
V. Dr­lje­vić